Obavjestavamo posjetioce foruma da je dostupna verzija foruma i za mobilne uredjaje tako da od sad mozete koristiti prenosive uredjaje za pregled i ucesce u diskusiji.. Dobro dosli!!
Obavjestavamo posjetioce foruma da je dostupna verzija foruma i za mobilne uredjaje tako da od sad mozete koristiti prenosive uredjaje za pregled i ucesce u diskusiji.. Dobro dosli!!
GENERALNI SPONZOR:
TIHOMIR KLISURA

(PERTH AUSTRALIA)
U ime clanova Foruma Podrinje, zelimo Vam dobrodoslicu.
Usput, posetite Download sekciju i sekciju Izvorne Muzike. Za svaki predlog ili primedbu, posetite Predlozi-zalbe-pohvale.

Dobrodosli na Forum Gornjeg Podrinja! Da bi ste mogli videti sve delove Foruma, prijavite se ili se registrujte   Mozete znatno ustedeti vreme registracije ako koristite sistem za prijavu pomocu Vaseg Facebook naloga. Pritiskom na dugme sistem ce Vam automatski registrovati novi nalog na forumu sa Vasim podacima sa Facebook-a.
Google Translation Bar
Odgovori 
 
Ocena Teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА - ЦЕНЗУРИСАНА РЕАЛНОСТ
Autor Poruka
зз Nije na vezi
Pocasni clan

Poruka: 413
Pridružen: Mar 2008
Ugled: 11
Zahvalio se: 0
7 zahvalnica u 7 poruka
Poruka: #1
ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА - ЦЕНЗУРИСАНА РЕАЛНОСТ
       
ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА, ЦЕНЗУРИСАНА РЕАЛНОСТ

Zelena-transferzalasmall
(ПРВИ ДЕО)

Напокон озваничена чињеница да за дуги низ година нема ни говора о уласку Србије у ЕУ иде на руку турским амбицијама, јер се званични Београд изненада нашао без алтернативних опција и без идеја. Америци одговара да Турцима дају отворен терен на Балкану за стварање сопствене сфере интереса јер је суштина те политике већ годинама истоветна америчкој. И из Брисела Турцима се нуди Балкан као утешна награда, имајући у виду да они у ЕУ никада неће бити примљени.

пише: др Срђа Трифковић

Током прве половине јула били смо сведоци ритуалног подгревања мита о сребреничком “геноциду” и српској егзистенцијалној кривици, уз здушно статирање шефа српске државе.

Другом половином месеца из Новог Пазара су упућене ратнохушкачке изјаве имама Зукорлића, срачунате да убрзају избијање увелико испрограмиране санџачке кризе.

Истовремено, из проалбанских обавештајно-аналитичких кухиња и њихових београдских подружница лансиране су приче о размени територија између “Приштине и Београда”, чиме се припрема терен у Прешеву за следећу фазу косовске кризе: пресецање Коридора 10.

После експлозије бомбе у Митровици (чији ће починиоци остати некажњени, наравно), егзодус преосталих Срба на Косову – мање-више окончан јужно од Ибра – захвата и север Покрајине.

Исламизам представља “највећу бригу” Запада у односу на Македонију, каже белгијски аналитичар Оливије Жиле поводом радикализације исламске заједнице у Скопљу, “а за 10 година имаћемо исти проблем широм Балкана”.

И на крају, а можда и најважније, посета турског премијера Ердогана Србији крунисана је отварањем Турског културног центра у Новом Пазару и најавом изградње пута од Пазара до Аљиновића (50км ваздушне линије од Горажда) турским парама.

Наведени догађаји нису неповезани, sui generis елементи балканске политичке сцене. Они су органски део једног те истог геополитичког процеса и пројекта чије се име мало ко у данашњој Србији усуђује да изусти.

Име му је Зелена трансверзала (в. мапу њеног западног дела из италијанског геополитичког часописа Лимес). Што су захуктавање процеса и убрзавање реализације пројекта очигледнији, то је женантније српским “аналитичарима” (да политичаре не помињемо!) да те две речи превале преко усана.

Зелена трансверзала има два међусобно повезана значења. Једно дефинише дугорочни пројекат успостављања географски непрекинутог ланца већински муслиманских заједница од Турске на југоистоку до Цазина на северозападу. Друго означава процес јачања етно-религијске самосвести муслимана на наведеном подручју, уз истовремено:

ширење географског простора њихове демографске доминације;
успостављање, ширење и јачање ентитета под муслиманском политичком контролом;
јачање исламског идентитета већинске заједнице унутар тих ентитета, са упоредним смањивањем броја и маргинализацијом немуслиманских група у њима; и
ескалацију политичких захтева, са крајњим циљем успостављања суверене државности ентитета са муслиманском већином и њиховог отцепљења од немуслиманских држава.

Политички, културни, верски и демографски трендови међу муслиманским заједницама на Балкану указују да Трансверзала поприма јасан геополитички облик. Наравно, западни политичари, академски експерти и медијски коментатори и њихови београдски послушници априори одбацују сваку сугестију да на Балкану постоји неки дугорочни геополитички пројекат исламиста, а камоли да се он спроводи с предумишљајем и систематски. Свако помињање Трансверзале срубљено је на деликт мишљења, на неослобистички говор мржње са “исламофобичним” тоновима.

...

Негација стварности не мења стварност. Подсетимо се да је још пре 16 година пок. сер Алфред Шерман, бивши саветник Маргарет Тачер и суоснивач Фондације лорда Бајрона, упозоравао да је циљ муслимана да “створе зелени коридор који би раздвојио Србију од Црне Горе”. Западне силе то подржавају, упозоравао је Шерман, док се “Турска удаљава од Ататурковог секуларистичког и прозападног става и креће према отоманској, панисламској оријентацији.”

Шерманова дијагноза била је спектакуларно видовита. Њу је недавно потврдио израелски пуковник Шаул Шеј, аналитичар Бегин-Садат Центра на Бар-Илан универзитету у Тел Авиву. Он је у својој книзи о продору ислама на европски југоисток (2008) констатовао да “Балкан служи као истурени положај на европском тлу за исламске терористичке организације, које користе ово подручје за покретање активности у западној Европи и у другим кључним тачкама широм свијета”. Његова оцена о Трансверзали је била неумољиво прецизна: “Стварање независне исламске територије, укључујући Босну, Косово и Албанију… један је од највећих успеха ислама још од опсаде Беча 1683. године. Исламски продор у Европу преко Балкана један је од највећих успеха ислама у XX веку.”

ОТОМАНСКО НАСЛЕЂЕ – Парадигма Трансверзале одражава Судар цивилизација Семјуела Хантингтона, који је указао на рат у Босни као типичан случај такозваних “сукоба на линији процепа” између ислама и остатка света. Та тектонска пукотина настала је са турским продором на Балкан другом половином 14. века. Линија напада ишла је од Тракије преко Македоније до Косова; затим преко Санџака у Босну све до реке Уне, где су два века касније најезду зауставили претежно српски граничари хабзбуршке Војне крајине.

Пада у очи да се географски шпиц турског напада и касније колонизације муслимана из других делова отоманског царства на Балкану поклапао са “зеленом трансверзалом”. Од самог почетка, тај је концепт имао кристално јасну геополитичку логику. Турски напори у циљу исламизације локалног становништва били су далеко тврђи и успешнији дуж коридора Тракија-Македонија-Косово-Санџак-Босна него у другим освојеним хришћанским земљама – нпр. у копненом делу Грчке, у централној Србији, северној Бугарској или Влашкој.

Отоманска империја се распала пре скоро једног века али њено наслеђе је остало широм Балкана. На тих 500.000 квадратних километара данас живи око 60 милиона људи. Од тог броја, православни хришћани – Грци, Бугари, Срби и словенски Македонци – имају танку већину од око 51 одсто. Муслимани – 12 милиона њих у европском делу Турске и приближно још толики број Албанаца, словенских муслимана и етничких Турака ван Турске – чине око 40 одсто становништва; док католика (углавном Хрвата) има око 7 одсто.

Ове заједнице не живе данас, нити су икада живеле, у мултикултурном складу. Латентна мржња о којој је елоквентно писао Иво Андрић, а која повремено експлодира у разуздано насиље, представља трајни плод турске владавине. Она је имала три битне карактеристике:

Шеријатски утемељену дискриминацију немуслимана;
Личну несигурност сваког појединца, а хришћанина поготову;
Крхку коегзистенцију народа и вера, али без међусобног прожимања.

Био је то хобзовски свет који је потхрањивао визију политике по принципу нултог збира: добитак једне стране поиман је као губитак друге. Тај психолошко-културни склоп није се променио ни током скоро једног века након распада отоманске империје.

Већина балканских муслимана живи у компактним појасевима територије дуж Трансверзале. Постоје само две значајне пукотине у том ланцу. Једна је у источној Македонији, где тек нешто више од сто километара дели најисточнија албанска села код Куманова од најзападнијих муслиманских села у југозападном шпицу Бугарске, код Благоевграда. Друга је у потезу Нова Варош-Пријепоље у Рашкој области, дуж пута и жељезничке пруге Београд-Бар.

Хришћанске заједнице на Балкану налазе се у демографском суноврату. Стопа раста је негативна у свим земљама региона са хришћанском већином. Насупрот томе, муслимани имају највећу стопу рађања у Европи, а Албанци су на врху листе. Ако се тренд настави, муслимани ће имати просту већину на Балкану до краја идуће деценије.

Са преко 70 милиона житеља, Република Турска почива на споју национализма европског типа и исламског етоса, који потхрањује осећај снажне блискости са муслиманским заједницама широм Балкана. Кемалистички дух није никада продро даље од војске и уског слоја градске елите. Неоотоманизам под премијером Ердоганом кључ је оживљавања ислама и етничке самосвести дуж целе Трансверзале. Турска се враћа на балканску сцену самоуверено и бахато, а садашња српска власт прихвата неоотоманску охолост рајетински кротко и снисходљиво. Нема речитијег призора од Бориса Тадића који у Истанбулу прихвата Турке као медијаторе између њега и Силајџића. Турцима поверити посредничку улогу између Срба и босанских Муслимана исто је као поверити грофу Дракули завод за трансфузију крви.

Без извора политичке, економске и духовне подршке на југоисточном шпицу Балканског полуострва, исламски препород у бившим отоманским поседима дуж Трансверзале не би био могућ. Спој национализма и исламизма у Ердогановој Турској има за циљ не само да потре плодове секуларизације из прошлих 85 година; он је сам по себи формула препорода Турске као геополитичког фактора првог реда. Под вођством Ердоганове АКП, Турска је постала не само исламистичка, него и ревизионистичка. Дугорочне амбиције Турске, међутим, погубне су по стабилност Балкана уопште и по српске интересе посебно. Оне се неће зауставити пре повратка на статус quo ante из лета 1912, ако не и 1876.

Косово је практично већ моноетничко, а гашење српског отпора на северној десетини територије – која ионако нема неку стратешку важност – у Приштини се сматра само за питање времена. На мети Албанаца сада је геостратешки далеко важније Прешево, са виталном контролом над Коридором 10. Демографско пражњење околних општина јужне Србије (Топлица) буди албанске апетите, који ће се артикулисати кроз захтев за повратком потомака “албанских прогнаника” исељених после Берлинског конгреса 1878. на њихова “прадедовска огњишта”. Турска такве апетите својски подстиче, како код Албанаца тако и код својих држављана чији су преци крајем 19. века дошли из новоослобођених делова јужне Србије. Прикупљање документације је у току, а захтеви ће уследити онда када се распламса санџачка криза.

“Санџак” представља једну од најкритичнијих геополитичких тачака на Балкану. За исламисте, кључна демографска пукотина дуж зеленог ланца постоји у три општине у Србији: Прибој, Нова Варош и Пријепоље. У општинама Сјеница и Тутин Срби постоје још само у траговима, а у Новом Пазару убрзано нестају. Турска је активно укључена у премошћавање те критичне недостајуће карике, уз несхватљиву спремност званичног Београда да им тај посао максимално олакша. У односу на Зукорлића Турска сада лукаво игра улогу “доброг полицајца”: само препустите нама тај ваш проблем, Ердоганова је порука Тадићу, ми ћемо га држати под контролом када ви то већ не можете или не смете.

Прихватање институционализованог присуства Турске као легитимног учесника у политичким процесима једног дела Србије, па и арбитра у њима, представља појаву без преседана. Може се упоредити само са улогом СССР-а у сателитским земљама источноевропске “братске заједнице” пре Горбачова. Србија тако постаје де факто држава са ограниченим суверенитетом не само у односу на западне менторе и протекторе садашње владајуће коалиције, већ и у односу на неоосманлијску владу у Анкари.

Напокон озваничена чињеница да за дуги низ година нема ни говора о уласку Србије у ЕУ иде на руку турским амбицијама, јер се званични Београд изненада нашао без алтернативних опција и без идеја (да паре не помињемо). С друге стране, и Брисел и Москва и Вашингтон прихватају проактивну улогу Турске као неоотоманског хегемона. Америци одговара да Турцима дају отворен терен на Балкану за стварање сопствене сфере интереса јер је суштина те политике већ годинама истоветна америчкој. И из Брисела Турцима се нуди Балкан као утешна награда, имајући у виду да они у ЕУ никада неће бити примљени. А Русима одговара стратешко партнерство са Анкаром, пошто се Москва нада да ће турски утицај на Кавказу и у Централној Азији представљати противтежу радикалном вахабитском исламу. Препуштање Србије турском утицају са становишта Москве не представља велику жртву, јер она ионако сматра да у Београду нема искрене и озбиљне партнере за ма какве дугорочне геополитичке комбинације.

НЕУМИТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ – Проблем Трансверзале постоји. Он неће бити решен без трезвене дијагнозе стања и без критичког преиспитивања српске политике и српских илузија током протеклих десет година. Стварност је неумољива. Како констатује профессор Рафаел Израели са Трумановог центра у Јерусалиму, “Муслимани су успоставили континуитет који забија клин у хришћанску Европу. Запад равнодушно посматра ту појаву јер се нада да ће на том терену настати наводно нератоборни ислам турског типа. С обзиром на успех фундаменталиста у самој Турској, нема изгледа да ће се те наде испунити.”

Политика САД у југоисточној Европи током две протекле деценије ишла је на руку тежњама разних наводно прозападних муслиманских заједница дуж географске линије која води из Турске на северозапад ка централној Европи. Та се политика заснивала на очекивањима да ће задовољење муслиманских амбиција на том секундарном попришту побољшати положај САД у исламском свету као целини. Ова политика није никада дала било какве резултате, али неуспех само подстиче њене заговорнике да удвоструче своје напоре. Бивши државни подсекретар САД Николас Бернс тако је изјавио 18. фебруара 2008, дан после једностраног проглашења независности: “Косово ће бити држава са огромном муслиманском већином… Сматрамо да је веома позитиван корак што је данас створена ова муслиманска држава, држава с огромном муслиманском већином. Она је стабилна – мислимо да ће Косово бити стабилна држава.”

Ако је “веома позитиван корак” за владу САД да се на европском тлу ствара “држава с огромном муслиманском већином” (која је то постала чишћењем Срба под окриљем НАТО, тј. исте те Америке), онда са математичком прецизношћу можемо предвидети да ће Вашингтон дати ништа мање жустру подршку независном Санџаку који би повезивао Косово с Босном. Већ знамо да је безрезервно посвећен централизованој, постдејтонској Босни. За очекивати је да ће САД пружити подршку и сваком будућем Исламистану дуж Трансверзале: од (кон)федерализоване Македоније до помачко-исламске Источне Румелије у јужној Бугарској.

Далеко од тога да нуде модел за неки прозападни “умерени ислам”, Косово и западна Македонија, муслиманска Босна, Санџак и јужна Бугарска већ представљају плодно тле за тврдокорни исламизам. Он се бруси у стотинама новосаграђених џамија и исламских центара изграђених новцем из иностранства. Далеко од тога да доприноси миру и регионалној стабилности, западна политика наставља да подстиче динамику тог процеса са шест битних одредница:



Тежња за контролом над још неповезаним сегментима Трансверзале: она ће се у Србији изразити кроз захтев за успостављањем регије Санџак са муслиманском већином, у коју ће бити утопљене општине Прибој, Пријепоље и Нова Варош;
Тежња за централизацијом Босне и Херцеговине и укидањем Републике Српске као “геноцидне творевине” са хипотеком “Сребренице”;
Стално јачање великоалбанских аспирација према Македонији, Црној Гори, Грчкој, али пре свега крњој Србији (Прешево, Медвеђа, Бујановац, потом Топлица);
Даља верска радикализација и етничко редефинисање муслимана у Бугарској, уз захтев за њихову територијалну аутономју у подручју Родопа;
Даље ширење исламске пропаганда преко растуће мреже џамија, исламских центара, НВО и “добротворних фондација” дуж Коридора; а пре свега
Ескалација турских регионалних амбиција и дискретно али упорно подстицање свих наведених трендова од стране званичне Анкаре.

Подстицањем својих несуђених исламских клијената на Балкану, САД и западна Европа праве стратешку грешку упоредиву по учинку аустро-угарском ултиматуму Србији из јула 1914. Плодови ће бити једнако горки. Пре или касније и Америка и Европа имаће разлога да зажале због тежње да преко туђих леђа купе исламску благонаклоност. Саучесништво званичника Србије у том пројекту, оличено у Тадићевим ходочашћима у Истанбул и Поточаре, подсећа нас на старогрчку максиму да када богови некога реше да униште, они му прво узму памет.

Дуж Зелене трансверзале Пандорина кутија је широм отворена, а демони харају. Цену ће пре свих платити православни народи европског југоистока, који су данас мање господари своје судбине него у било које време од Балканских ратова до данас.



Антрфиле:

Карике у ланцу

Улога Помака у Бугарској

У Бугарској, од 8 милиона становника Турака има мање од 10 одсто (750.000). Међутим, јужна Бугарска је завичај неколико стотина хиљада Помака, муслимана који говоре бугарски. Њихов тачан број није познат јер нису признати као етничка група: званично се воде као “Бугари исламске вероисповести”. Већина Помака и Турака живи у шест округа који географски повезују Турску са БЈР Македонијом: Хасково, Карџали, Смољан, Благоевград и јужни делови округа Пазарџик и Пловдив. Код Помака је у пуном јеку исламска радикализација. Последњих година изграђено је на стотине нових џамија. “Добротворне установе” са Блиског истока такође оснивају куранске школе, плаћају одласке на хаџилук и нуде стипендије младим Помацима за проучавање ислама у Саудијској Арабији. Како религија све више одређује њихов идентитет, Помаци су главна мета исламских прозелита којима је Бугарска интересантна као земља ЕУ са највећим бројем аутохтоног муслиманског становништва. Упоредо са верском обновом, Помаци прихватају нови облик националног идентитета, одвојен од бугарског. Многи Бугари у свему томе виде први корак ка захтеву за помачком државом – по карактеру исламском – у подручју Родопа, која би тако постала кључна карика између Турске и западног Балкана.
Антрфиле:
Скопље као Никозије и Јерусалим
БЈР Македонија је у пракси већ двонационална и двојезична држава, а Албанци де факто други конститутивни народ. Пошто су увелико обезбедили превласт дуж граница Албаније и Косова, главна мета албанског продора сада је сама престоница. Скопље је практично подељено попут Никозије, Јерусалима или Мостара. Јужне градске четврти испражњене су од неалбанског становништва. Источно од Скопља, компактне сеоске заједнице са албанском већином се увелико простиру источно од Коридора 10 код Куманова.
(Zadnja izmena: 27-10-2014 08:00 PM od зз.)
27-10-2014 07:56 PM
Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Obavjestavamo posjetioce foruma da je dostupna verzija foruma i za mobilne uredjaje tako da od sad mozete koristiti prenosive uredjaje za pregled i ucesce u diskusiji.. Dobro dosli!!
visegradlive
visegrad24
GZ Nije na vezi
Glavni Administrator
*******

Poruka: 9,386
Pridružen: Mar 2008
Ugled: 54
Zahvalio se: 53
355 zahvalnica u 315 poruka
Poruka: #2
RE: ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА - ЦЕНЗУРИСАНА РЕАЛНОСТ
Da dopunimo punim slikama:

[Slika: attachment.php?aid=347]

[Slika: attachment.php?aid=348]

STRANICA FORUMA - PRIDRUZITE NAM SE !!!
27-10-2014 10:28 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
GENERALNI SPONZOR:
TIHOMIR KLISURA

(PERTH AUSTRALIA)
visegradlive
opstinarogatica
Odgovori 


Skoči na Forum:


Kontakt | Web Sajt | Povratak na Vrh | Povratak na Sadržaj | Mobile Version | RSS